„Aco Regina, to mi zvuči kao Maca Diskrecija!" Muzičar otvorio dušu: Otkrio i kako je „na lepe oči" dobio 30.000 maraka! (VIDEO)

Aleksandar Čović, poznat i kao Aco Regina, bosanskohercegovački muzičar i osnivač grupe po kojoj je dobio nadimak, tokom razgovora za 24sedam otvorio je dušu na razne teme - od odrastanja u Sarajevu, preko prvog zalogaja muzičkog kolača, pa dolaska za Beograd, nekadašnjih ljubavi, teških, ali i urnebesnih životnih trenutaka, sve je pokrio do detalja, često sa osmehom i naglašavajući kako ništa u „svom potpuno blesavom životu ne bi menjao".

Kako je bend dobio ime „Regina"?

- Mi smo imali taj, da kažem, amaterski bend; Boris Milijaš, Goran Lučić... Govorim o samom početku grupe. I ja sam pisao pesme. Okupili smo tu neku ekipu i desila nam se jedna stvar koja je jako čudna. Pošto se sarajevski „Diskoton" tada zainteresovao za našu muziku, dali su nam neki predugovor za izdavanje tog prvog albuma. Tako su razmišljali, da će te moje pesme biti zanimljive. Bile su drugačije u odnosu na sarajevsku pop rok školu koja je bila tada aktuelna. I, onda smo imali problem što ja nisam hteo da pevam. Nisam se trudio da pevam te moje pesme (smeh), mada evo danas, kad razmišljam, možda bih te albume drugačije doneo, jer to su moje pesme, moja dela. I, u nekom momentu tog našeg lutanja mi dajemo jedan lud oglas u novine. Sa ove tačke gledišta to izgleda poptuno suludo, (da) bend pred izdavanjem albuma traži pevača. Međutim, u tim momentima se javljaju razni ljudi koji žele da budu poznati. Da snime ploču...

Aco Regina, 24sedam/Katarina Mihajlović

Da li je neko od njih poznat javnosti?

- Ima ljudi koji su posle pravili karijeru, ali ja nekako nisam nikad hteo da to otkrivam. Bilo je tu svega. Mogu da pričam, a da ne imenujem. Bilo je ljudi koji su donosili tuđe snimke! Desilo nam se, recimo, da je jedan dečko doneo snimak, došao zamotan šalom i mi pustimo, kažemo: „Ovaj peva... Ozbiljno!" Zovem našeg tadašnjeg producenta, bio je inače gitarista „Zabranjenog pušenja", kažem mu: „Hej, imamo pevača!" Pustim mu snimak, a on meni kaže: „Godina 1995, Mladen Vojičić Tifa, grupa Top". Ovaj nam je doneo Tifin snimak... Predstavio se kao on. Onda, eto, u tom nekom menjanju ljudi koji su dolazili, pojavi se mali Davor (Ebner). Dečko težak 50 kilograma, onako, pusti taj svoj glas, a ja kažem: „Ovo nam je pevač". Uđem u priču sa njim, a on kaže: „Jao, ja sam..." On je tad dečko od 17 godina. „Zaljubljen sam u neku devojku, ime joj je Regina..." I ja kažem: „Stop! Regina. Super naziv". I tako mi u bendu odlučimo da se bend zove „Regina". Taj naš prvi pevač je u stvari kumovao da mi damo ime bendu.

Često se priča o tome kako ste se početkom karijere pozajmili, ne bi li izdali album. Da li je bilo još sličnih situacija?

- Često. Ma, moj život je potpuno blesav. Sad mi pade na pamet, najgora stvar, '95. godina ili šesta, jedna od godina kad smo zaista u Crnoj Gori imali ogroman broj koncerata. Odemo, pa sviramo za dva meseca četrdeset puta i sve za ogroman novac, jer su tu konceti bili puni. Moja mama dođe na more da letuje i, ja, kao sin koji je popularan, naravno, mami uvek pomažem. Zove me, kaže: „Tu sam ja, dođi da me vidiš i ako možeš..." Znam, mama mi je, pa i hoću malo da joj pomognem, ali me je sramota da odem, jer sam potrošio sve pare! Nisam imao dinara (smeh). Onda moram da poznajmim da bih njoj odneo, ali ja u tom mom životu ništa ne bih promenio. Tada sam shvatio koliko su važne stvari koje proživimo, da je novac potpuno jedna apstraktna stvar koja ti treba da bi osećao sigurnost i da bi uspeo samo da doživiš ono što želiš, ne novac kao novac. Samo iz tih razloga. Tako da, jesam, bezbroj puta mi se dešavalo i da pozajmim, da ja pozajmim od nekoga, da zaboravim da sam nekome pozajmio. To je nevažna stvar.

Šta ste uradili s prvim većim novcem koji ste zaradili?

- Desila nam se stvar baš u Sarajevu, mislim da za medije ovo nikad nisam ispričao. Mi smo te '91. godine bili jako popularni i dolazi čovek u hotel, seda sa nama za sto, kaže: „Moja ćerka vas jako voli... Hoću da vas častim, da vam dam neki novac". Kažem ja: „Ne možemo da uzmemo novac od Vas, mislim, kako..." A on: „Ne, hoću ja da tebe, kao šefa benda, častim, a ti ćeš da podeliš pare. Sutra me čekaj kod tog i tog hotela", a naša je prostorija bila pored. Odem kući, mislim se šta mi se ovo dešava u životu, ali vidim da je čovek normalan, pošten. Govorim o tim nekim vremenima. Dođem tu u dvanaest, dvanaest i petnaest, nema nikoga, kontam: „Aco, jesi budala, šta..."

- Krenem, tek, svira neko. Čovek otvara vrata, nosi paket, kesu love, daje mi, ja uzimam, odem u naše prostorije, otvorim, vidim da je tu 30.000 tadašnjih maraka. Zovem moje iz benda, da podelim svakome, oni neće da uzmu (smeh). „Mi to nismo zaradili!" A ja kažem: „Zaradili smo, kako nismo, čoveku čini sreću to što mi postojimo". Ali evo, to su, recimo, prve velike pare koje sam ja dobio, a verovatno sam ih potrošio u kafani za dan, dva.

Kako je počeo Vaš život u Beogradu?

Aco Regina, 24sedam/Katarina Mihajlović

- Tako što sam došao u aprilu '92. godine sa nekom malom količinom para, naravno, kao čovek koji ne razmišlja. Tada sam bio dosta detinjast. Odem, zakupim hotelsku sobu sa devojkom, a imali smo para za nekih petnaestak dana. Šenaesti dan, mi nemamo dinara (smeh). Od nekoga ko je bio, da kažem, neka vrsta zvezde u Sarajevu došao sam te godine u septembru do dečka, ovde, nepoznatog, a počeo je rat i sve to... Koji ide u studentski dom da čeka po sat vremena da za bonove kupi hranu, da bismo imali šta da jedemo. Ali, nisam odustajao. Onda je PGP prihvatio da mi izda ploču, pa je sve krenulo nabolje. Tada sam počeo iz dana u dan da se navikavam na Beograd, da ga iz dana iz dan sve više volim i da ga prihvatam kao moj, tada, drugi grad.

Vaš ljubavni život, takođe, veoma intrigira, kažu da ste bili vrlo zaljubljive prirode?

- Jesam. Dobro, imao sam periode u životu kada sam bio u vezama i tada sam se trudio da budem vran koliko mogu, a kad nisam bio, zaljubljivao sam se svaki dan, bar po jednom dnevno. Nisam ja imao problem s tim. I sad, iz ove perspektive, kad bih video nekog klinca koji to tako radi, rekao bih mu bravo, to tako treba (smeh). To je stvar odrastanja. Jednom sam bio u braku, pa sam se razveo, pa drugi put... E, a svadbu nikad nisam imao, od svih stvari u životu! To bih mogao da ponovim, to je bio lep, kao, događaj. Možda i iz nekih razloga... Mojih, iz tog vremena, da ja nikada, u stvari, nisam imao pravu želju da se vežem nekim papirom. I, onda sam to smatrao, 'ajde, okej, papir da smo u braku imamo, ali ja baš u instituciju braka nešto ne verujem. Ne želim da se nešto preterano vežem na taj način, papriom, jer sam razmišljao, šta, zajedno smo, pa šta to menja? To je razlog.

Kako ste upoznali sadašnju ljubav, dve decenije mlađu Ruskinju Kseniju Nikitinu?

- Kad si na „Evroviziji", popularan si dole, non-stop ti prilaze devojke. I ti njima i one tebi. Sad, koji je to bio momenat kad sam ja odlučio da je ona ta ili kad je ona odlučila da sam ja taj, to ne znam, ali desilo se baš ovako, u nekom info-centru, gde smo mi davali te neke izjave. Sa engleskim jezikom tada pojma nisam imao. Znam da sam učio pet, šest fraza, jer sam ja kao kompozitor tog dela morao o tome da pričam (smeh). Onda sam imao, kao powerful crescendo, little hymn, one little love song...

- To su jedine fraze koje sam znao. I onda su ljudi čak „vrteli" to po internetu, ismevali, ali me je posle ta „Evrovizija" naterala da naučim engleski. I dalje ga ne znam dobro, ali komuniciram, evo, sad bismo mogli na engleskom da pričamo.

Šta mislite da je falilo „Bistroj vodi" da postane pobednička pesma „Evrovizije" 2009. godine?

- Želja organizatora da to bude pesma pobednica, ništa drugo. Desila se jedna vrlo čudna stvar, da ja kao kompozitor dobijem nagradu za najbolju pesmu, a da mi u glasanju ti isti ljudi ne daju poene. Onda skontaš da tu nešto nije u redu. Ako već ne misle da mi daju deset, mogli su da mi daju osam ili pet, ali baš nula... Mislim da je neka direktiva tu postojala da se nama ugrozi taj pohod na prvo mesto. Mi smo na kladionicama bili prvi, drugi, non-stop. I onda osvojiš to neko deveto mesto, pa kažu nije deveto nego je sedmo, puno je tu bilo nekih čudnih stvari, a ja mislim da jednostavno Bosna u tim momentima nije mogla da pobedi na „Evrosongu", to je moj stav.

Da li Vam smeta što Vas umnogome prepoznaju po nadimku, Aco Regina, umesto po imenu, Aleksandar Čović?

Aco Regina, 24sedam/Katarina Mihajlović

- Malo da. U moderno vreme... Kad kažeš Aco Regina, to mi zvuči kao Maca Diskrecija. Kao, Aca Regina, čime se bavi taj čovek? (smeh) Šta je to? Može biti pekar... A ovo, Aleksandar Čović, roditelji su mi dali lepo ime, zašto bih ja bio neki Aco Regina kad imam svoje ime i prezime.

Imate li neostvarenih želja?

- Imam. Skok padobranom. To sam imao dogovoreno pre dvadeset i nešto godina i sve neću sad, sutra ću... Sad se bojim da sam prestar za to, ali ako ubedim sebe da nisam, skočiću.

Kako se tačno okupila „Regina", da li Aco i kako razmišlja o penziji, po čemu bi voleo da ga pamte, da li smatra da bi, da je nastavio da se bavi sportom, bio jednako uspešan u fubalu kao što je u muzici... I još mnogo toga, pogledajte u snimku ispod.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi