Potresna ispovest Filipa Čolovića o brutalnom ubistvu i životu posle njega: Pisao sam da bih preživeo

Filip Čolović je pisac, reditelj, suprug, otac, brat... U jednom momentu svog života bio je čovek  koji se, kako kaže, davi, batrga i maše rukama, lupa po vodi ne bi li se nekako održao na površini, ponovo udahnuo vazduh… I uspeo je. Srećom. Jer da nije, ova priča, iz koje mnogo možemo da naučimo, ne bi postojala. Niti bi on našao način da prihvati, nosi i bar malo ublaži svoju bol, za koju zna da će trajati zauvek. Niti bi, bez imalo patetike, stvarao kvalitetna književna dela i filmove kroz koje je izražavao ono što reči nisu mogle. Sada je napisao novi roman, priprema nove filmove, zadovoljan je, veruje da je život prelep dar. Tragedije koje su ga promenile i obeležile pretočio je u nešto što deli sa ljudima, i što će, možda, nekome pomoći. Baš kao i ovaj intervju koji vredi čitati iznova.

Promo/Sergej Čolović

U kakav vir će uvući čitaoce vaš najnoviji roman?

Mislim da smo mi već neko vreme u svojevrsnom viru, u posebnoj vrsti vrtloga koji nas vuče na dno. Ono što poprilično čudi je da to građani naše zemlje uglavnom primećuju, osećaju, ako nikako drugačije onda intuitivno, ali nisu u stanju da se iz njega izvuku. Premda će moj roman budući čitaoci doživeti kao distopiju, a Ostrvo kao jednu nestvarnu, imaginarnu zemlju (s vremenom taj utisak će se samo pojačavati), današnji čitaoci knjige svesni su da mi živimo na tom Ostrvu.

Promo/Laguna

Asocijacije koje su mi se u pisanju same nametale čitaoci će s lakoćom prepoznati, a nešto od onoga što mi se dešavalo, povremeno sam naglašavao, „gurao“ u apsurd, negde pravio ironičnu distancu, te na taj način pokušao da stvorim književnost od tog nesrećnog slučaja, kako čitav pravosudni sistem u romanu naziva predmet 5049 – O/13. Činjenica da je u "Viru" centralna nit sudski proces, mogla bi da čitaoce romana podseti na najpoznatiji "Proces", a samim tim će mog junaka (Vir) porediti sa protagonistom Kafkinog romana (Jozef K.) Ipak, razlika je ogromna u samoj polaznoj tački. Naime, nisam siguran koliko je Kafka bio upućen u život svog junaka, koliko mu se zbilja dešavalo ono što i Jozefu K., ali ja sam lično, u nekom obliku, proživeo ono kroz šta je prošao i Vir.

Kroz kakve vode ste morali da plivate da biste došli do "Vira"? Koje su bile najopasnije, a koje su vam davale snagu u rukama?

Naše „društvene vode i vode sistema“, kroz koje sam, kroz proces, plivao godinama, nesumnjivo su mutne, netrasparentne, mahom nepredvidive i nepravedne. Ljudi su prepušteni sebi u toj mutnoj vodi, u tom mulju, pa plivaju kako ko ume i zna. Svako se kroz mulj probija na svoj način. Premda sam vam zahvalan na komplimentu sadržanom u pitanju, ne bih baš rekao da je ono što mene vodi snaga. Više je to neka vrsta nemoći. Poput čoveka koji se davi, batrgam i mašem rukama, lupam po vodi ne bih li se nekako održao na površini, ponovo udahnuo vazduh… Sve je to uglavnom instinktivno i u cilju preživljavanja, kako se na kraju ne bih udavio.

ATA Images/Amir Hamzagić

Rane nikada neće zarasti

Rekli ste da ovom knjigom zatvarate za vas izuzetno bolno poglavlje. Da li to znači da su rane bar malo zarasle, ili ste samo naučili da živite sa njima i preko njih lepite nove flastere kad prokrvare?

Rane nikada neće zarasti i nijedna knjiga niti film, bez obzira kakvi oni bili, neće uspeti da me liše bola. Ipak, književnost mi je pomogla da prođem kroz teške periode na jedan drugi način: mogu bez stida sebe da pogledam u ogledalu, jer znam da sam nešto pokušao. Ukazivao sam na problem nasilja i kroz film i kroz knjige, na klimu u društvu koja je vrlo loša, zapravo ona je toliko poražavajuća da smo se mi navikli i na najgroznije stvari, one su nam s vremenom postale normalne.

Kako bismo nešto od toga promenili, moramo prvo menjati sebe i svoju najbližu okolinu. To jeste najteži zadatak. Pričajući sa ljudima, uvideo sam da će stvar ići teško i uz veliku muku. Snaga promena jeste u ljudima, ali ne i onim neosvešćenim, bez ikakve želje, znanja ili energije. Upravo zbog toga kažem da sam pokušao, svašta sam pokrenuo, ali nisam ubeđen da sam uspeo u svojim namerama. Ipak, ne odustajem. Što se tiče umetnosti, ovom knjigom završavam svoje bavljenje ovom temom. Mislim da sam na tu temu rekao sve što sam imao.

Promo/Sergej Čolović

Zašto se ova priča tiče svih nas?

Zato što ovo nesumnjivo jeste naša priča, odnosno priča svih nas. Kada knjigu nekome posvećujem, obično napišem: "Moja priča, naš vir". Zaista, teško je poverovati da se moj roman i život na Ostrvu ne tiču svih nas. Možemo da se umirujemo ili tešimo rečima kako se to nije desilo baš nama, da se distanciramo od tog problema, ali, verujte, on će vas sačekati iza ugla. Kada izgubite nekog i kada se sudite (poput Vira u mom romanu), kada se neko blizak vama leči, kada imate neki problem pa očekujete zaštitu sistema... Hoću da kažem, mi smo svi već u tom vrtlogu, hteli to da priznamo ili ne.

Odlazak mog brata je samo eufemizam za brutalno ubistvo

Iz kog vira ste se u životu najteže iščupali i na koji način, i šta vam je donelo to iskustvo?

Bojim se da se iz nekih virova još nisam iščupao, ali nastavljam da plivam. Ako treba promeniću stil, plivaću još jače, ali svakako neću odustati.

ATA Images/Antonio Ahel

Kažu da papir trpi sve. Šta ipak nije mogao da istrpi kada je vaše pero u pitanju? Šta je još uvek neizrecivo, duboko u vama?

Što se mene lično tiče, nema neizrecivih stvari. Na koji način i kako će one biti rečene, to je već druga priča. Tada stvar prebacujemo na polje klnjiževnosti: pitanje stila, dobrog ukusa, neke mere, veštine pisanja… Siguran sam da je priča koju želim da saopštim veća od književnosti, jer za razliku od ove umetnosti kojoj se iskreno divim, ne uživaju svi podjednako u čitanju, a pitanje nasilja utiče na sve ljude bez izuzetka. I, za razliku od umetnosti, neko tu zaista strada i gubi život.

U jednom momentu svog života ste bili "mrtav čovek koji hoda". Na koji način ste ponovo postali živi?

Teško je objasniti onima koji nisu doživeli neku tragediju kako je ljudima koji sa sobom vuku taj teret. Gotovo nemoguće. S druge strane, ako se setimo predivnog stiha Duška Radovića "svako ima nekog koga nema", shvatićemo da svi ljudi ipak razumeju gubitak. Ne postoji niko ko nije nekog izgubio, a kada nam umre neko blizak, svakako gubimo deo sebe, i taj teret svi, bez razlike, osećaju i moraju da nose. Problem je način na koji je taj neko otišao. U mom slučaju, odlazak mog brata je samo eufemizam za brutalno ubistvo. Sve u vezi sa tim slučajem zapravo je vezano za sistem koji ne funkcioniše, ni preventivno, ni restriktivno. Video sam svoju ulogu u tome da ukažem na problem i da se, na svaki mogući način, angažujem kako bismo stvorili bolje i pravednije društvo, ako ne za nas (jer je verovatno prekasno), onda za našu decu.

Promo/Aleksandar Baćić

Neminovno je da ste imali potrebu za mržnjom. U šta ste je pretvorili da ne biste postali suprotno od onoga što jeste - hrabar čovek koji je podigao glas i izašao iz tame?

Već sam napomenuo da je pitanje koliko je reč o snazi i hrabrosti, a koliko o nemoći. Voleo bih da sam u poziciji da direktnije i više pomognem ljudima oko sebe, mada sam sa više strana čuo kako su moj film ili knjiga imali uticaj na publiku, odnosno čitaoce. Kako su ostavili neki utisak. Možda su ih zaustavili na trenutak, možda su ih zapitali, dirnuli, laskam sebi da su nekoga čak i malo promenili. Mislim da je najvažnije da ostanemo na pravom putu. Naravno da mi je u stanju šoka, kada sam saznao kako mi je brat ubijen, svašta prolazilo kroz glavu. To je krajnje ljudski.

Zbog toga naslov mog dokumentarnog filma "Potreba za mržnjom" ide u dva smera. U jednom smeru, to je potreba određenih ljudi da mrze i povređuju, poput ovih koji su bezdušno povredili i ubili mog brata, a u drugom, reakcija povređenih. Prirodno je da i oni imaju reakciju na ono što se dešava, zar ne? Tako ulazimo u jedno vrzino kolo nasilja, poput krvne osvete, koja (gle čuda!) ovom podneblju nije strana. Međutim, sama pomisao da možemo postati oni, bezdušni, bezosećajni ljudi, bez trunke griže savesti… To već ne bih podneo. Mi ne možemo i ne smemo biti oni. Moramo prekinuti to ludilo, istog trena! I zbog toga je važna reakcija države i sistema, koja je u mom romanu "Vir", kao i u životu na moju veliku žalost, očekivano izostala.

Promo/Potreba za mržnjom

Oprost

Šta je nemoguće oprostiti?

Premda nisam religiozan čovek, verovao sam sve donedavno da je sve moguće oprostiti. Verovao sam kako svako zaslužuje drugu šansu, da svaki pojedinac zaslužuje oprost. Sigurno neke stvari nećemo zaboraviti, ali ih možemo oprostiti. I dalje želim da verujem u tako nešto. Život je previše složen i komplikovan, a ljudi olako sude. Ipak, određeni pojedinci (upravo oni bez trunke kajanja, griže savesti, pa čak i elementarne ljudskosti) naterali su me da se zamislim. Da li zaista svako zaslužuje oprost?

Veoma često stavljam pred prijatelje jednu teoriju koja se tiče ljudskosti uz pomoć automobilske nesreće, koje se svakodnevno dešavaju. Lako je zamisliti kako neko, čak svojom nesumnjivom krivicom, recimo pod dejstvom alkohola, udari nekog na ulici kolima. To je, svi ćemo se složiti, vredno svake osude. Međutim, reakcija nakon toga je ključna: da li će taj neko stati da pomogne, da li će se iskreno kajati zbog učinjenog, kopniti od stida pred povređenim ili će se ponašati kao da se ništa nije desilo? Kako oprostiti čoveku koji je udario dete automobilom i nije stao da mu pomogne? Kako oprostiti grozne zločine, gde počinioci nisu pokazali ni trunku kajanja? Često čak i ne priznaju svoju krivicu.

ATA Images/Antonio Ahel

Mislim da je vaše pitanje veoma komplikovano, ali smatram da, nažalost, neki ljudi nemaju empatiju i nisu u stanju da je probude. Tome doprinosi i sistem: u zavisnosti od toga u kakvom društvu rastu, određeno ponašanje će biti prihvatljivo ili, na neki način, kažnjivo i sprečeno u startu. Mislite li stvarno da je slučajno što su Venecuela i Somalija na vrhu svetske liste u korupciji? Da je slučajno što baš u Italiji, od svih zemalja u Evropi, ima najviše džeparenja (nebitna je činjenica što su džeparoši uglavnom poreklom iz drugih zemalja), da je pitanje slučajnosti to što se najviše masovnih ubistava dešava u Americi, a što su se baš nama desile tragedije u "Ribnikaru" i Mladenovcu? Smatram da ništa od toga nije slučajno. 

Kada ste iza kamere, kakav svet stvarate i šta vam je u tom smislu najvažnije?

Oduvek sam govorio da umetnost, bilo koja vrsta umetnosti, čoveku treba da bude hobi, a ne profesija. Ne samo da je on tada najiskreniji, da su mu pobude najčistije, već profesionalizam uključuje rad za novac, odnosno jednom rečju - posao. To znači da postoji ogromna razlika kada radite nešto do čega vam je najiskrenije stalo, kada to morate reći po svaku cenu i bez obzira na cenu, i onda kada vas pozivaju da nešto realizujete. Tada dobijate precizan plan, saradnike, satnicu i honorar.

Snimanje serije "Šetnja sa lavom" Promo/Nemanja Miščević

Da se razumemo, svakom poslu prići ću najozbiljnije moguće i daću sve od sebe, ali kao što sam rekao, to je na kraju krajeva posao. Neće biti moja iskonska potreba, za razliku od knjiga u kojima se bavim onim što me trenutno tišti i izjeda. Ono što povezuje sve stvari koje radim, neki je moj osećaj vrednosti, trudim se da meni i mojim saradnicima bude zanimljivo i kreativno, i nikada ne prelazim crvene linije što se nekog kvaliteta ili dobrog ukusa tiče. Ako usput mogu da stvorim i nešto što je vredno, što će ljudi prepoznati i voleti, onda smatram da sam svoj posao uspešno odradio.

Najvažniji film

Od svega što ste do sada realizovali kao reditelj, na šta ste najponosniji jer do kraja nosi vaš potpis i emociju?

Premda je stilove i žanrove nemoguće upoređivati, pogotovo ne na ovakav jednostavan način, na malom prostoru, upravo zato što je u pitanju moja lična priča i sudbina mog brata, mislim da je dokumentarni film "Potreba za mržnjom" nešto najvažnije što sam u svojoj rediteljskoj karijeri napravio. I bez obzira na to što pripremam neke igrane filmove koje sam pisao i za koje sam takođe lično vezan (jedan od njih se tiče teme koja je planetarno interesantna), mislim da će ovaj dokumentarac za mene zauvek ostati najvažniji film.

Promo/Potreba za mržnjom

Da li je moguće montirati život, kao što se radi sa filmom?

Nije moguće montirati život. Već više decenija montaža je nelinearna (za razliku od ranije linearne montaže, u kompjuteru se može montirati i zbrda-zdola, od kraja ka početku), a život je linearan. U montaži možemo osmisliti i montirati srećan kraj, pa se tek onda baviti početkom, to jest, otvaranjem filma. U životu se uvek prvo moramo roditi, a na kraju umreti. To značajno uslovljava montažu života.

Kada niste pisac i reditelj, ko ste?

I kada pišem i režiram, ja sam suprug i otac. To je zapravo moja osnovna i najvažnija profesija. Iako me razna interesovanja i novi poslovi nesumnjivo odvlače od porodice, trudim se da svaki slobodan trenutak provedem sa njima. Moja deca su tinejdžeri, kako kažu naši stari, u najgorim godinama, i mislim da im je upravo sada, kada se razvijaju, najpotrebnija pomoć i neka vodilja. Voleo bih i da kao društvo stvaramo prave uzore koji će pomoći roditeljima u vaspitanju svoje dece. Uz sve ove poslove (prvi i najznačajniji je roditeljstvo), mislim da je pre svega važno biti čovek, makar i pisano ovako, malim početnim slovom.

Pisao sam kako bih preživeo

Da li "zima bez brata", ipak, traje zauvek?

Moj brat je ubijen 25. jula 2013. godine, dakle usred leta. Meni je trebalo pola godine da dođem sebi i započnem pisanje knjige "Zima bez brata". Pisao sam je kako bih preživeo, nisam imao drugi način. Onako izgubljen, u stanju neprekidnog šoka, kompletno utrnut, delovalo mi je da nestajem sve više svakim novim danom. Kako bih preživeo, bilo mi je neophodno da se pokrenem, da nešto uradim. Pa ipak, od trenutka kada se sve to desilo do početka pisanja prošlo je više od pet meseci, dakle, deo leta i čitava jesen prošli su u magnovenju i neverovanju. 

Promo/Rende

I dok sam pisao tu knjigu, znao sam da će bol trajati zauvek. Uostalom, knjiga se završava rečenicama: „Moj brat, njegovo ime, obrazi, njegove oči, glas, ruke, apsolutno sve u vezi s njim, konačno je i zauvek zarobljeno u prošlosti. Uvek kada ga budem pominjao koristiću perfekat, a na koncu svih mojih uspomena, bez sumnje, uvući će se i jeziv način na koji su mu prekinuli život. Proleće ne može biti isto. Ni jesen. Niti naredna zima. Možda je sada pravi trenutak da se suočim sa sobom i prihvatim istinu. Ništa neće biti isto. Ništa više nikada neće biti isto.“

Čemu uvek, bez pogovora, učite svoju decu?

Trudim se da svoju, ali i svu drugu decu, učim pravim vrednostima. U današnje vreme, sve vrednosti su izokrenute i poremećene. Malo zbog vremena, novca, površnosti i brzog života, a više zbog toga što ih ljudi nisu negovali i čuvali. Danas je izazov biti vaspitan, pomoći drugom u nevolji, prema starijima iskazati poštovanje… Decu učim vrednostima kojima su mene moji učili, vrednostima u koje duboko verujem, čak i ako će im možda one odmoći i otežati život u ovom vremenu. Mislim da i ne mogu drugačije, na kraju krajeva, možda to nije čak ni pitanje izbora.

Mnogo mojih bližnjih više nema

Jeste li uspeli da opet budete srećni i šta čini tu sreću?

Od očuha, oca mog brata Fedora koga više nema, prvi put sam čuo nešto o čemu su često filozofi raspravljali: šta je to sreća? Kako je sreća neuhvatljiv pojam (čak se ne moramo usaglasiti ni oko toga šta ona tačno predstavlja), kako je ona zapravo filozofsko pitanje, zameniću reč sreća rečju zadovoljan. Da li sam uspeo da budem zadovoljan? To jesam. Život je zaista jedan prelep dar i moramo ga iskoristiti najbolje što umemo. Premda već dugo nema mojih roditelja, nema mog očuha, odavno sam izgubio i brata… Mnogo mojih bližnjih nema. Praznina je ogromna.

ATA Images/Amir Hamzagić

Ipak, imam dvoje divne dece, suprugu s kojom se radujem i smejem, drage prijatelje, imam posao koji me ispunjava, da li treba tražiti nešto više od toga? Već sam naveo da nisam verujući čovek, samim tim mislim da je ovo trajanje sve što imamo, tim pre moramo biti oprezniji i pažljiviji. Kako bi Englezi rekli, "handle with care". Potrudimo se da budemo što bolji: učimo svakim novim danom, napredujmo, pomozimo onom ko je u nevolji, priznajmo i ispravljajmo svoje greške, budimo pošteni i dosledni, poštujmo vrednosti koje su neupitne… Budimo ljudi, jer ćemo samo tako biti u stanju da budemo zadovoljni.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi